Dobro jutro! ‘ dan! ‘ vece!

Chiji blog,
toga i pravda!

Stvarno sam htela da za blog.b92 napisem post o Zvezdi, recimo! Evo vec vise od deset dana rovarim po privatnim vezama ne bih li nasla neku aktuelnu pikanteriju, makar da je nekog igraca prevarila devojka a neku devojku igrac. Isla sam do podruma Marakane, cekala po hodnicima, prisluskivala u WC-u sekretarice, plivala i prsno i ledjno oko Miskoviceve jahtice…

Kad mi se smucila ilegala u crveno-belom, presla sam na Vojvodinu. Sve sam obigravala oko hotelcica njihovog predsednika, zajedno sa radnicima za odrzavanje zalivala travu na terenu. Cak sam se i po Gradskoj kuci vrzmala, sve cekajuci neku novu svadju izmedju gradskih i klupskih vlasti makar.

Do OFK Beograda nisam svratila, od ranije znam da cu cuti isto sto i u Savezu, pa nisam ‘tela da trosim cipele!

Bila sam spremna i u Kulu da otputujem, ali mi Hajduci ustedeli za put pa dosli u Beograd da se evropski proteziraju! Al ne ostavise za sobom ni jedan kompromitujuci papiric, a kamoli materijal za blog.

Od Bezanije sam ja licno digla ruke, poslacu nekog “confidental” na shishanje kod njihovog predsednika. Valjda se i u muskim frizerskim salonima tracari isto ko u zenskim. Poslednja su mi nada!

Ma  na kraju, nista bre bez Partizana! Da nema crno-belih, trebalo bi ih ovog leta izmisliti! Em nisu dosadni, em imaju raspon on komedije do tragedije. Likovi se smenjuju apsolutnom brzinom svetlosti iz vakuuma, svaki novi zanimljiviji od starog.

Doduse, i dalje su najbogatiji oni glavni, sa spice! Izgledalo je u jednom momentu da ce ih scenarista uskoro izbaciti kad ih je povukao u drugi plan, al se predomislio! Pojavom zlog ocuha Platinija i zle majke cudnog imena UEFA dobro je zakuvao radnju.

Sad sve nestrpljivo cekam novu epizodu da vidim kako ce to Zeka The Best and Bjeka The Smart da nekim nevidjeno dobrim madjionicarskim trikom opet sve okrenu u svoju korist. I ovako je to “samo” nepravedno i nicim izazvano obicno izbacivanje iz Evrope!

Ko drugome jamu kopa,
sam u blog pada!

Secam se da nam je u skoli Baba Brana, nastavnica istorije (koju doduse nismo mnogo postovali, ali kojoj danas zahvaljujem sto nas je vodila na izlete po srpskim manastirima) imala obicaj da prebaci:

“Ne sedi kao da si u kafani!”

ili jos bolje:

“Ne izrazavaj se kao da si na fudbalskoj utakmici!”

Davno su bili moji skolski dani, ali pomenute opomene su dugo odolevale vremenu. E, onda je dosla demokratija i prenosi skupstine na drugom progaramu!

Nedavno cuh kako mlada mama u parku kaze sinu koji odbija da krene kuci na spavanje:

“Ne ponasaj se kao da si za skupstinskom govornicom!”

Moja sestra ima obicaj da me upozori, kada se tresnem cekicem po prstima pa krenem po prostom srpskom repertoaru:

“Gora si od poslanika!”

U prigradskom autobusu je nedavno vozac sprecio “frku” oko otvaranja/zatvaranja prozora viknuvsi:

“Ama ljudi, nije vam ovo skupstina pa da radi ko sta hoce!”

I gde smo spali! Nedostatak kucnog vaspitanja se ne vezuje vise za kafanu, fudbalski stadion, ulicu. Skupstina je sve to prevazisla.

Ko tebe kamenom, ti njega blogom!

Svrnem ponekad na onaj “otpadnicki” blog. Prvo zato sto nikog ne smatram otpadnicima, a drugo zato sto osnivac, kada nije vulgaran i slikovit, ume ponesto dobro i da napise, vredno za procitati.

Elem, zato skoro nista drugo nije bas vredno. Produkcija je siva, najcesce usmerena mrznja ka blogu sa kojeg su “odbegli”. Da bi kritikovali, recimo, neke “flora i fauna” postove, morali su znaci da ga procitaju. Ako me neko ne interesuje,  necu ni da citam sta pise! Ali, ne… vece je zadovoljstvo u Srbiji tvrditi da te neko ne interesuje, a iza ledja ga taaakoooo tracariti, vredjati i neukusno komentarisati. Eh, svaka napisana rec vise govori o onome ko je napisao, nego o onome o kome je napisana!

A neki likovi su bas smesni! Imam tamo izgleda posebnu (ne)prijateljicu, koja, sprdajuci se sa mojim nickom, to radi i sa svojim! JJJJJao! Samo sto to jos nije shvatila!

U svakom slucaju, pravi srpski fenomen! Slobodu shvatamo kao totalnu anarhiju u kojoj se gube sve norma dobrog vaspitanja, obrazovanja i elementarne kulture! Sloboda nije da mislimo svojom glavom nego da tudje secemo! Sloboda je i da vredjamo bez ogranicenja, posebno jer nam niko ne odgovara na uvrede.

Eh… a kad smo kod uvreda… primecujem toliku dozu mazohizma na b92 blogu, da mi nije jasno! Ili mozda uvreda od gospodje Srbljanovic vredi kao pet od nekog drugog???

Procitah jedan komentar vlasnice posta u kome iz cista mira u celu pricu uvali “i onu istetoviranu budalu sto igra basket za reprezentaciju”.

Dragi nas Gurovicu! Eto, docekao si da te domaci pisci proslavljeni iskoriscavanjem srpske patnje nazovu istetoviranom budalom. Znajuci kakav si, ne bi joj nista bilo! Jer je zensko! Ali isto tako znajuci kakav si, garant bi joj vratio reportoarom (koji ja ne odobravam) pravih srpskih … Ali drugi obraz ne bi okrenuo!

Srecom, ta sto te je spomenula nije bas neki poznavalac sporta, cini mi se, pa se necete sresti niti na jednoj utakmici. A mozda da ti svratis na neku tribinu, a? Cisto da pokazes te svoje tetovaze!

 Ama, nisam ni na cijoj strani, ni njenoj, ni njegovoj, ali je neukusno nekoga ko stvarno nema nikakve veze ni sa cim vredjati na bilo koji nacin. Doduse, doticna “drugarica” je za(o)pucala s vredjanjem sve u sesnaest (i sedamnaest), tako da me ne cudi ni njen nagon da bude aktuelna i spomene kosarku! I kosarkasku reprezentaciju! I Milana Gurovica!

Ako mu uopste zna ime…

I zbog nekakvih zekana ja cu izgleda odustati od bloga B92! Ne zalim da se upustam u raspravku sa onima koji ne citaju sta je napisano,  vec ono sto oni zele da vide da je napisano.

Pitam se samo jel to zato sto sam zensko a “petljam” se u fudbal?

Jel to zato sto me silni ne vole jer nisam politicki “ispravno” orijentisana?

Jel to zato sto moje ime ne pise ispod prosecnih clanaka u Zurnalu i Sportu?

Ili jer me ne cuje da tupavo prenosim fudbalske utakmice na nekom radiju ili TV!

Evo mog bloga sa B92, za istoriju, posto cu ga, ako nastave ovim tempom da pokazuju musku glupost, da ga skinem:

HULIGANIZAM

Pocetkom aprila 2005. godine Liverpul i Juventus su odigrali prvi fudbalski mec nakon nesrece na Hejselu. Dvadeset godina nije bilo dovoljno da Italijani sasvim oproste Englezima zivote koji su ostali na rusevinama briselskog zdanja.

Ironija je da je upravo Hejsel bio prekretnica u odlucnoj borbi protiv huliganizma u Engleskoj ali i trenutak kada na ostrvu pocinje nova, bogata i bljestava era ovog sporta.

Nakon pogibije 39 navijaca na Hejselu, Englezi su bili suoceni sa dugogodisnjom totalnom izolacijom iz medjunarodnih takmicenja. Ni klubovi ni reprezentacija nisu imali prava nastupa bilo gde, sem na sopstvenom ostrvu. Fudbal je izmisljen na travnjacima lordova, izgledalo je kao da ce na njima i da umre.

Te osamdesete su bile crne za fudbbal u Britaniji. Hejsel je bio samo kulminacija serije strasnih dogadjaja. Po broju zrtava nije bio najgori, a uticaj huligana na poginule je u stvari indirektan. Stradali su od srusenog zida. Samo desed dana ranije, na stadionu Dredford Vali Parada izbila je vatra u kojoj je stradalo preko 40 osoba.

Huliganska izopacenost ipak nije imala granice. Navijaci Milvola su prednjacili, neredi u Lutonu su bili uzasni. Zatim, posle polufinala Liga kupa Engleske navijaci Celzija su napali protivnike iz Sanderlenda. Po ulicama su bile blokade, a najuzasnije su se izivljavali nad suparnicima. Zastitni znak stadiona Sanderlenda, smajli koji svojim osmehom pokazuje rezultat,  Celzijevci su “preneli” nozevima na lica navijaca, rasecajuci im usta!

Vecina analiticara u Engelskoj takvo stanje u tadasnjem fudbalu blisko vezuje za, naravno, socijalne prilike. Britanija nikada nije imala socijalnu revoluciju ali desavanja 1984. godine mogu da se i na taj nacin posmatraju. Margaret Tacer je u predizbornoj kampanji obecala da ce unistiti sindikate (koji su sedamdesetih bili veliki problem, strajkujuci i postavljajuci zahteve koji su, ruku na srce, ponekad bili i suludi). Nakon sto je dobila izbore 1983, gospodja Tacer je drasticno ojacala Metropolit policiju (londonsku). Iste godine je zapoceto i krajnje bezdusno zatvaranje rudnika, lociranih mahom na severu: Durham, Joksir, Notingem, Derbisir. Okolina Sanderlenda je, recimo, bila prepuna divljih naselja otpustenih rudara. Oko 80 % stanovnistva je bilo nezaposleno, bez penzija, otpremnina i ikakve druge zastite.

Preostali zaposleni rudari zapoceli su strajk podrske i naravno sukobili se sa policijom. Margaret Tacer je znala da ce se tako nesto desiti pa je londonska policija svesrdno i obilno ucestvovala u gasenju strajkova. Odnosi severa i Londona su bili zategnuti do krajnjih granica. Sukobi strajkaca i policije bili su svakodnevna slika.

Siromasni, kakvi jesu bili, rudari su imali jedinu zabavu vikendom – fudbal. Preko nedelje su se sukobljavali sa policijom zbog socijalnog statusa, neredi su produzavani i vikendom zbog fudbala.

Krajem osamdesetih u Engleskoj su se pojavili prvi fanzin caspocisi. Neoficijelni navijaci su se trudili da budu ironicni i smesni, simpaticno (ali nekada i cinicno) su se izrugivali sopstvenom timu, radije nego tukli zbog njega. Nekako je taj “urban revolt” bilo prvo suprotstavljanje huliganima koji odlaze na utakmice samo da se biju.

Novina u ponasanju fanova je bila i solidarnost i to sa protivnickim timom! Kada se Brajton nalazio u teskoj finansijskoj situaciji, sasvim normalno je bilo da se organizuje prikupljanje novca da bi se obezbedila sredstva za takmicenje. Ucestvovali su i protivnicki navijaci. Bez takve pomoci, Brajton bi bio ugasen.

Prava prekretnica je usledila nakon nesrece na Hilsbrou 1989. godine. Poginulo je 95 osoba i to zbog ograde koja je trebala da spreci huligane da istrce na teren. Usledio je “Izvestaj Tejlor”. Doneta pravila su bila stroga: ukidaju se tribine bez stolica, na primer. Stadionu postaju komforni. Naravno, ulaznica postaje skuplja, na utakmice dolaze oni koji mogu da plate, srednja klasa. Svaki deo gledalista je “pokriven” specijalnim policijskim kamerama i svaki izgrednik je snimljen, a potom i osudjen, ekspresno istog trenutka.

“Stadonska groznica”, knjiga koju je 1992. godine objavio Nik Hornbi (podrzavajuci Arsenal) je dodatno podstakla promenu misljenja o fudbalu. Ako inteligentni momak iz srednje klase, kakav je Hornbi, ide na utakmice, voli fudbal, pa cak i pise o njemu, onda mora da to i nije tako lose. Fudbal je postao “otmen”.

Iste te godine je startovala i Premijer liga. Klubovi su preuzeli kontrolu i organizaciju lige. Nekako se podudara i razvog satelitske televizije u Engleskoj, sto je zapocelo nadmetale u “upumpavanju” novca u fudbal. Po novoj organizaciji, ceo “kolac” je pripadao klubovima. Naravno, oni mali su se i dalje borili za prezivljavanje, a oni najveci su kupovali igrace, pa iz inostranstva.

Prva velika zvezda ne-Englez je svakako bio Erik Kantona! Utakmice su postale zanimljivije, publika je dolazila da gleda fudbal, bilo je i vise novca. Engleski fudbal je zablistao punim sjajem, bljestavije nego ikada, stadioni su puni, klubovi bogati, a igraci i reprezentacija svetski slavni.

U kom trenutku smo mi sada? Ko je nasa Margaret Tacer? Treba li da nam se desi Hejsel, Hilsbrou, Dredford? Hocemo li se politicki pribliziti a fudbalski udaljiti od Evrope?

Na kraju, razmislja li neko uopste o tome kuda ide srpski fudbal?

Nisam sigurna da znam sta ce se desavati! Partizanovi navijaci su ponovo napravili glupost za koju im treba dati medalju! UEFA i te kako sada ima prava da nam prvo, kao drzavi Srbiji odreze novu kaznu za “rasisticke ispade” na U21 evropskom sampionatu. A drugo, s obzirom da su lagano i bez mnogo problema poljsku Legiju izbacili iz Evrope na dve godine, sada im mozda treba sledeca zrtva da pokazu “silu” i zaprete sve vecoj najezdi huligana.

S druge strane, opet, novi haos u Partizanu bi i te kako odgovarao onima koji su se u svim dosadasnjim haosima dobro snalazili, docekivali na noge i bili sve bogatiji i bogatiji! Naravno, Zeka verovatno likuje jer su to Popovicevi navijaci (oni koje je on bio doveo jedared na jug, posle dvogodisnjeg bojkota). Navijaci dobro znaju da su od davnih devedesetih u stvari oni Zekini i da ce se doticni kad tad ponovo pojaviti sa nekim zahtevom koji ce za dobru cenu biti i ispunjen.

Cini mi se da postoji jos jedan aspekt. Koliko je zaista na tim tribinama bivseg stadiona Veleza bilo navijaca Partizana iz Srbije? Da li je neki od njih presao drzavnu granicu busajuci se u grudi preko kojih je razapeo majicu sa likom trazenih ratnih zlocinaca? Da li je policija odradila svoj posao kako treba na istoj toj granici?

Iskustvo mi govori da su veci problem ne navijaci iz Srbije (iako su i oni, naravno, problem) nego “lokalci”. To su oni koji sa pristojne udaljenosti ususkani u dugoj drzavi “navijaju”, sto politicki, sto klupski…

Volela bih da nisam u pravu! Jesam li paranoicna ili zaista postoji neki pozadinski scenario i reziser?

Kada sam bila mladja, bila sam ubedjena da je velicina vaznija! Sto je veci, to je, makar po mom misljenju, bio bolji, ukusniji, prijatniji… Nekako sam male smatrala bljak pa ih nisam ni pipala a ni gledala!

Kako sam starija, sve vise vidim da je bitniji kvalitet! Jednostavno, dal’ je mali ili veliki, nebitno je, al mora da bude cvrst! Da se pod rukom oseti! Zatim da moze dugo da stoji! Bitno, skoro i najbitnije! I na kraju, da nije “vestacki”!

Da sam u pravu, uverio me komsija nedavno. Elem, odem da ga kupim. Raspon od 15 do 45. Pipkam jedne, pipkam druge, sve mi isto pod rukom. Zagledam jedne, zagledam druge, ne vidim neku bitniju razliku sem u velicini. Onda pridje komsija, pa mi objasni: Komsinice, svi su iz iste ture, samo sortirani!

Znaci, veci je skuplji! Onaj mali je istog kvaliteta, samo je klasiran! I od jednog i od drugog bice isto tako ukusna salata!

Ama Boze, pa o paradajzu je rec! Malom i velikom, sa iste parcene (staklenika), samo spretnom trgovackom rukom sortiranom da bi cene bile od 15 do 45! Ne znam samo koliko je sav djuture placen seljaku…