Slava mu, pamtićemo ga večno!
Često smo Tanja, moja sestra, Keša i ja posle završenih obaveza u Zvezdi negde seli i popili kafu. Malo bi razmenili informacije, bilo je bogami i tračeva, a najviše bi se smejali nekim onako novinarskim sitnim fazonima. Tanja je radila za, valjda, Telegraf za inostranstvo, ili kako li se već zvao. Keša je bio u Politici Ekspres, sada takodje ugašenoj. Seka i ja smo radile za engleski sajt, gle čuda, ne postoji ni on.
Tog dana smo seli „na brzaka“ ispred onih crvenih kada se od Marakane krene ka Autokomonda, ppa i ne baš tako skoro srušenih. Naravno da nam mesto nije bilo važno. Hladno piće i društvo su bili najbitniji. Bilo je pomalo i vruće, pivo je prijalo.
Zaneti u razgovor, nismo primećivali prolaznike. U najdaljem kutku male improvizovane baštice na trotoaru, prepirali smo se oko neke sitnice, ne sećam se koje, a Keša kao i uvek nije mogao da izadje na kraj sa nas tri.
„Novinari, dobar dan!“
Skoro u glas smo odvratili, ni ne pogledavši u prvi trenutak kome. Prvo je skočio Keša, a zatim i nas tri.
Gospodin u odelu, nasmešen, smiren. Ustali smo da popričamo, pitali ga kako mu je zdravlje. Naravno da smo se izvinili smo se što se mi nismo prvi javili, mladji smo.
„Niste videli, a ja ne mogu da prodjem a da se ne javim…“
Takav je bio Rajko Mitić.
Večna mu slava!
