Povratak na mesto zločina, ili, Kumo, a gde to tako dobro ima!
Povratak na mesto zločina je, kažu, psihološki postupak, koji je Raskoljnjikova koštao duševnog mira. Junaka Dostojevskog je pojeo crv savesti u sopstvenoj glavi, u kojoj lepotica kalibra Marijane ne bi mogla da pomogne. Rekoh Marijane? Pardon, mislila sam Marmeladove.
Povratnici imaju različite motive. Neki to rade da likuju, što naravno zavisi od zločina. Neki se, pak, vraćaju da se dive sami sebi. A neki zato što duboko žale za „onim“ vremenima.
To „nekad je bilo bolje“ kao argument je imala i glavna glasačka mašina Slobodana Miloševića, posle i JUL-ovaca. Dekice i bakice i danas po autobusima, ako je iole neko spreman da sasluša, imaju svoje monologe: „Lopovi su ovi danas! NEKAD je struja koštala deset puta manje!“ Doduše, bilo je na svaka četiri sata po dva sata, ali ko taj detaljčić još pamti!
Ne znam s kakvim detaljima u torbi je otišao Ljupko Petrović iz Zvezde posle osvajanja titule prvaka Evrope, ali ako je i bilo nekog pikantnog, zaboravljeno je 2004. godine. Nostalgija za sjajnim vremenima je pobedila. Tadašnji predsednik Dragan Džajić, legenda jugoslovenskog fudbala, mislio je da može sve biti isto kao nekad.
O razlazu Lotara Mateusa i Partizana je bilo mnogo priča po novinama. Spominjane su finansije, svadje, spominjani su nesporazumi i ružne reči. A da li su na rastanku jedan drugome stisli ruku, znaju najbolje sam Nemac i Žarko Zečević.
Danas bi ga oberučke dočekali neki novi ljudi. Lotar Mateus bi bio dočekan kao spasilac, skoro kao omanji Bog sa Olimpa kome treba ljubiti stope i nikako ga ne pitati ništa škakljivo. Posebno ne o prošlosti.
Znajući Lotara, teško da bi uslovi ugovora bili drugačiji. Osim njega, u paketu bi Partizan dobio menadžersku agenciju, detalje u ugovoru koji obezbedjuju poslovnom Nemcu dobre finansijske posledice svakog trasnfera, i ko zna koliko još povlastica. Znači, pre potpisivanja najbolje bi bilo da požurite, crno-beli, da rasprodate sve što možete, da vam ne bi posle „Sporthaus“ agencija potraživala procente!
Ako ste baš rešili da se vratite na tu prilično trnovitu, ali i utabanu stazicu slave i dobrih rezultata, da ne kažem igranja Lige šampiona, možda i da zahtevate od UEFA da delegira ruske sudije. Čisto uroka radi!
Sećam se babe kako u redu za kilo ’leba i litar mleka, u četvrtom satu čekanja, u samu zoru, još samo sat pre nego će se prodavnica otvoriti, priča kako ulje košta samo 16 dinara. Pita dekica sa štakom, pet ljudi iza, zabrinut da do njega neće dospeti današnja količina šećera kad stigne, i ako stigne, onako zadivljen spominjanom cenom zejtina: „Pa zar je to moguće, kumo! A gde to ima?“ Bak ponosno odgovara: „Pa nigde, ali je NEKAD takva cena bila!“
