Citirati ili parafrazirati
Jonatan, moj engleski kolega, jako voli da dolazi u Beograd. Uvek napravi listu zelja sa kim bi zeleo da napravi intervju, i najavi mi imena makar mesec dana unapred, povodeci se engleskim manirima. U prvo vreme je skoro svaki dan pitao jesam li uspela da dodjem do tog i tog i da zakazem termin, dok mu nisam objasnila da se to u zemlji Srbiji drugacije radi. Dan ili dva pred njegov dolazak ja zasednem za telefon, dogovorim sta treba, i obicno sve uradimo na najbolji moguci nacin. On se vrati sa kolicinom snimljenog materijala koji kasnije preslusa, prekuca, pita ukoliko mu nesto nije jasno, ili pak ja naknadno prevedem sa tonskog zapisa sta treba.
Eh, ali to je engleski novinar.
Pricala sam mu kako sam svojevremeno, kada je njihov bivsi selektor Erikson bio na jednoj utakmici u Beogradu, malo popricala sa njim i kako mi je on ljubazno odgovorio kog igraca je dosao da gleda. Jonathan je bio iskreno iznenadjen predusetljivoscu doticnog gospodina, mada je to pripisao mom polu, i poznatoj "slabosti" bivseg im selektora. Ispricao mi je da, ako zelis da van sale za pres konferencije recimo pridjes i pitas nesto Aleksa Fergusona, moras makar 10 godina biti redovan na svakom treningu, svakoj utakmici, i primecen od trenera Mancester Junajteda kao neko ko ne postavlja glupa pitanja. I onda mozda neces dobiti odgovor, nego ce te zamoliti da ono sto zelis dostavis pismeno u PR sluzbu koja ce ti mejlom uzvratiti.
Kod nas je stvar prestiza (novinarskog) ko je vise na "j. si mater" sa trenerima, predsednicima, igracima i ostalom fudbalskom "elitom". Tapsanje po ramenu je deo uobicajenog kolorita, razgovori u hodnicima, u prolazu, pre ili posle pres konferencije su takodje pozeljni.
I sta se onda desava?
Nasi novinari, moje cenjene kolege, nemaju bas obicaj da pres konferenciju snimaju. Naravno, televizije to rade, ali i oni iseku i emituju samo ono sto smatraju da im je najzanimljivije, tako da smisao priloga prikazanog u vestima ili dnevnicima zavisi od pronicljivosti ali i naklonosti novinara ili urednika. Cast izuzecima, ostali beleze (koliko mogu da stignu) a neki, bogami, vec godinama jednostavno sede i slusaju.
Tako se isto desava i sa pricama u hodniku, gde je vaznije pokazati posebnu prisnost i privilegovanost.
Sta onda ispadne? Da li u novinama citamo citirane ili parafrazirane izjave?
Naravno, citamo parafrazirane. Novinar pusti sebi "pesnicku slobodu", pa praznine izmedju zapisanog popuni sopstvenim recima. Doduse, ruku na srce, ponekad je i potrebno oblikovati recenice pojedinaca, posebno jer im manjkaju subjekat i predikat. Oni sto ne pisu ili sto pazljivo slusaju po hodnicima i u ostalim neformalnim prilikama, napisu "po secanju". Prepricaju "svojim recima" pa nema veze da li su i koliko promenili sustinu.
U Engleskoj, zbog netacno navedenih izjava, treneri, igraci ili drugi parafrazirani bi uredno podneli tuzbu sudu. Kazne su i za novine i za samog novinara toliko ogromne, da se stvarno vise isplati kupovina diktafona ili nekog savremenijeg uredjaja za snimanje. Uz to, gubitak posla je neminovan.
Uz to, svaka slucajna primedba iz hodnika, restorana ili neke druge guzve se sme upotrebiti, sto se opet zna kako! Privatan razgovor, pak (kako se u stvari zove svaki u hodniku, restoranu ili nekom drugom mestu a uz stiskanje ruke, tapsanje po ramenu i bez persiranja), nekulturno je objaviti i etika to ne dozvoljava.
U Engleskoj ne postoje ni anonimni faksovi, "bliski izvori", kao i neimenovani, a da prethodno na neki od nacina nisu provereni.
Da se razumemo, ne zalazem se ja za cenzuru, bar ne u onom najgorem smislu te reci. Zalazem se za samocenzuru, urednikovu cenzuru, profesionalizam.
