Nemam ja šta da zamerim Zvezdi na sinoćnjem izdanju. Ama baš ništa. Možda malko Blažiću što nije bio skoncentrisaniji, ali  mladost, ludost! Neiskustvo je to učinilo. Naravno da to nije opravdanje, ali je činjenica.

Ne mogu da zamerim ni Lazetiću što niti jednom nije dovršio akcije, onako protrčavši po onoj levoj strani. On levoj spoljnjeg, ili prosto levog beka nikad nije igrao, i što se mene tiče, pokazao je zavidnu prilagodljivost, koju od njega nisam očekivala. Svojevremeno mi jedan trener objasnio da je Lazetić „jednosmerni“ igrač: „Moraš da mu nacrtaš da treba da trči uz desnu aut liniju, i on će to sjajno da odradi. Ali samo nemoj da razmišlja…“

Naravo da sam od nekih igrača očekivala više, ali to nisu Lekić i Perović. Njih dvojicu je odlučio protivnički trener da znalački zatvara. Njegovi iskusni štoperi su se sjajno kretali, bekovi sužavali ka našim napadačima, a spoljni iz sredine branili krila! I funkcionisalo je, imali su snage, baš koliko je trebalo, dok je i Zvezda imala snage. Tj. Ninkov recimo, kojem ću morati da se javno izvinem. Khm, neki drugi put o tome!

Mada, zadovoljna sam ja i snagom, tj. formom koju su prikazali! Ako ovako budu igrali, makar često, ako ne i svaku utakmicu, gaziće protivnike.

Na kraju, ruku na srce, osvojimo mi poJenčiće, stekosmo malko više iskustva, dobismo nekoliko obećavajućih zvezdica u timu, ali zaradismo i povredu Ignjatijevića, rasekotinu Gume Bogdanovića.

To će proći, a ostaće Isah, kao i uvek standardno dobar. Jao, kako mene nervira ta rečenica. Igrač ne odigra ništa u pet utakmica, onda sine u jednoj, i u ime toga što se toliko popravio, odmah ga proglase najboljim na terenu. A Isah, radilica, koji trči i za sebe, i za Lazetića, i za Vilotića i Savića povremeno, bori se kao lav, i to nikad, ali NIKAD ispod odredjenog, a prilično visokog nivoa, teško da će biti nekad igrač utakmice.

Da bi njega i njegov rad neko primetio, morao bi da zna dovoljno o fudbalu. Znanje  nije kad zaradiš koju hiljdarku na kladjenju, ili znaš ssatave svih prominentnijih inostranih klubova. Znanje je nešto drugo, ono što nismo pokazali u prvoj utakmici protiv Slavije, a što i te kako jesmo u ovoj drugoj! Pa ko ume, video je. Ko ne ume… šta ja tu mogu.

Da pojasnim, Jokanović je ostao da napravi i ovaj nerešeni rezultat kod kuće zato što je prijatelj sa jednim direktorom i dvojicom potpresednika. Od kojih je jedan već bivši.

A o Zvezdi?

Ja verujem da je Pižon imao dobru nameru da taktikom iznenadi protivnika. Mogla bih i dublje da analiziram do detalja šta je hteo, kako je hteo, kako je to lepo smislio, koliko je tu bilo mogućnosti da se iskoristi brzina njegovih igrača u napadu… A jedino što je iskorišćeno je sporost u odbrani!

Ono što mene čudi je kako nije uspeo da shvati kakve igrače ima! Kako mu nije došlo do pameti kakav je Tutorić. Kad god bi pogrešio, skoro uvek smo primali gol! I to ne samo sinoć. Oduvek.

Kako Pižon ne zna da ima jednu družinu koja može sve, ali samo na papiru. U svarnosti, to je jedna needukovana grupa gradjana koja ima samo malo više treninga u nogama, pa može da trči. Ali i ne trči! E da, i koja je još uvek plaćena više nego bilo koji prosečni navijač.

Žrtve takve Pižonove taktike su neki igrači. Perović je ostao na klupi dok kestenje nije postalo prevruće. Ignjatijević nije imao čime da gasi već rasplamsalu vatru. Isah je povredjen, nadajmo se ne previše, a ako mu u dogledno vreme Maksa održi nekoliko lekcija, možda uspe da dobro zameni i nesrećnog Bojana na golu! Skoro sve ostale pozicije u timu je već probao, i to eto, samo na toj jednoj jedinoj utakmici.

Kad već spomenuh golmana, pojma nemam ko je ovog dečka učio nekim osnovama. To nije dobro uradio. Boksovanje lopte jedan od načina odbrane, ali se dobro zna kada i kako se koristi. Bojan to radi prečesto. I eto, našao se neko ko ume da kazni taj „stil“.

Jedno čudo se desilo nedavno na Marakani. U poluvremenu te famozne utakmice me je Lalatović ubedjivao da „mi“ možemo da damo pet golova, ali je pitanje da li možemo da ne primimo još neki. Sad čekam da ga čujem šta će mi reći. Da uteši i mene i samog sebe. Ja opet verujem da mi možemo postići pet golova, ali sad tek sumnjam, koliko ćemo tek primiti. Posebno ako se nastave eksperimenti u odbrani.

Pod eksperimentom podrazumevam i Vilotića. Dečko došao nedavno, odradio nekoliko treninga, a ni Pižon, ni novinari, ni saigrači nisu imali pojma kako reaguje, recimo, na stresne situacije na utakmici. Savića smo videli da ume da se skoncentriše. Ali, mora li Djordjević prvo da dobije crveni karton, pa da sin svog oca shvati da se skače na svaku loptu, blokira svaki šut. Odbrana tipa „brigo moja predji na drugoga“, u varijanti kada je tri štopera u timu je opravdanje. Mada bih ja više volela da „što propušća deli Radivoje, dočekuje mladi Tatomire, što uteče mladu Tatomiru, dočekuje dijete Grujica, što propusti dijete Grujica, to dočeka starina Novače…”, ili kako već ide! A od starine Tutorića dobismo direktan pas protivniku u noge, kao i na prošloj utakmici od onog drugog iskusnog „junaka“– crveni karton!

Eto! O navijačima bih mogla isto, ali neću. Prosto, kako su posejali, tako su i požnjeli. Dosta je kazni i kazni bilo po grbači kluba, a da ne pričam o opustošenim pumpama i prodavnicama. Dočekali su ih prema reputaciji. Što im se to sad ne svidja, i što nije fer i korektno, nek rasprave izmedju sebe.

Koliko nedavno, prošle godine, kada je kamen, kojim su crveno-bela kola bez ručne bila poduprta na nizbrdici, onako opasno bio nagnut ka ispadanju, tada sportski direktor Ivić je naredio da se svaki razgovor sa igračima mora obaviti strogo preko portparola! Ala je to bilo izazvalo oluju! Nije prestajalo da se „laje“ po hodnicima Marakane, redakcija i institucionalnih kafana. Neki su ubedljivo prednjačili, ali ne zato što su imali šta da kažu, nego su samo bili, a jesu i dalje, ambiciozne, ali pomalo i naivne pristalice nečijih tudjih ciljeva.

Onda sam slučajno u komentaru jednog urednika naišla na glupost! Prvo je, kao osvedočeni Partizanovac, pljucnuo po Zvezdi jer se ponaša neprofesionalno, uskraćuje novinarima pravo na rad i kojekakve druge, a prevashodno navijačke baljezgarije. Nekoliko dana nakon toga, Tošić, upravo otišao u Junajted, odbio je da mu da izjavu! Klub ne dozvoljava nikakve razgovore igraču! Isti taj uredničić je, pod naslovom „Tako to rade veliki“ obasuo hvalospev.

Ne čitam više te novine pa ne znam kako je sad reagovao. Da li je uporedio Partizan sa Zvezdom ili Junajtedom, ne moram da se pitam. Pa naravno da, k’o djavo od krsta, crno-beli beže od bilo kakvog poredjenja sa komšijama.

A zašto je toliko strašno i teško izvući pouku iz tudjih grešaka? Kolika je ta sujeta, mržnja ili šta li već koju ne umemo (onako nacionalno) da obuzdamo?

I kao što svaki put kada povedete razgovor sa nekim značajnijim  likom o fudbalu, sportu uopšte, rekli bi mi da je sve to samo odraz stanja u društvu!

Ma da…

Ali da ne bude da ne navijam! Jeste da zameram Zvezdašima što su po velelepnoj vrućinčini paradirali po aerodromima u odelcima koja im, usput budi rečeno, sjajno stoje. Pa su se onda kod ambasadora pojavili u majičičicama i trenerkicama! Gde je tu protokol! Gde su maniri! Jeste i da zameram Partizanima na nedostatku profesionalizma što još uvek jako uspešno zamazuju arogancijom.

Navijaću! Naravno, na prvom programu od 20 h, iako su mi prvo najavili onu kasniju utakmicu! Kao da nije isto takmičenje! Hronologija nije poštovana! Iz sveg srca navijaću! Zato što je Slavko Perović jedan sjajan momak i dobar igrač; zato što Lekić ima srce kao lav; onda zbog Isaha, pa Bojana golmana, Ninkova koji me prijatno iznenadio ove sezone, Ignjatijevića koji će morati da nauči da bude igrač Zvezde, ali za sada neka trči što brže može i bude snažan u duelima. I zato što su svi oni navijači na Marakani na poslednjoj utakmici to zaslužili!

Trening

PS

Oni pohapšeni na putu do Češke me ne interesuju! Malo mi je već preko glave što klub plaća njihove nerede, baklje i izgrede.

Povratnici imaju različite motive. Neki to rade da likuju, što naravno zavisi od zločina. Neki se, pak, vraćaju da se dive sami sebi. A neki zato što duboko žale za „onim“ vremenima.

To „nekad je bilo bolje“ kao argument je imala i glavna glasačka mašina Slobodana Miloševića, posle i JUL-ovaca. Dekice i bakice i danas po autobusima, ako je iole neko spreman da sasluša, imaju svoje monologe: „Lopovi su ovi danas! NEKAD je struja koštala deset puta manje!“ Doduše, bilo je na svaka četiri sata po dva sata, ali ko taj detaljčić još pamti!

Ne znam s kakvim detaljima u torbi je otišao Ljupko Petrović iz Zvezde posle osvajanja titule prvaka Evrope, ali ako je i bilo nekog pikantnog, zaboravljeno je 2004. godine. Nostalgija za sjajnim vremenima je pobedila. Tadašnji predsednik Dragan Džajić, legenda jugoslovenskog fudbala, mislio je da može sve biti isto kao nekad.

O razlazu Lotara Mateusa i Partizana je bilo mnogo priča po novinama. Spominjane su finansije, svadje, spominjani su nesporazumi i ružne reči. A da li su na rastanku jedan drugome stisli ruku, znaju najbolje sam Nemac i Žarko Zečević.

Danas bi ga oberučke dočekali neki novi ljudi. Lotar Mateus bi bio dočekan kao spasilac, skoro kao omanji Bog sa Olimpa kome treba ljubiti stope i nikako ga ne pitati ništa škakljivo. Posebno ne o prošlosti.

Znajući Lotara, teško da bi uslovi ugovora bili drugačiji. Osim njega, u paketu bi Partizan dobio menadžersku agenciju, detalje u ugovoru koji obezbedjuju poslovnom Nemcu dobre finansijske posledice svakog trasnfera, i ko zna koliko još povlastica. Znači, pre potpisivanja najbolje bi bilo da požurite, crno-beli, da rasprodate sve što možete, da vam ne bi posle „Sporthaus“ agencija potraživala procente!

Ako ste baš rešili da se vratite na tu prilično trnovitu, ali i utabanu stazicu slave i dobrih rezultata, da ne kažem igranja Lige šampiona, možda i da zahtevate od UEFA da delegira ruske sudije. Čisto uroka radi!

Sećam se babe kako u redu za kilo ’leba i litar mleka, u četvrtom satu čekanja, u samu zoru, još samo sat pre nego će se prodavnica otvoriti, priča kako ulje košta samo 16 dinara. Pita dekica sa štakom, pet ljudi iza, zabrinut da do njega neće dospeti današnja količina šećera kad stigne, i ako stigne, onako zadivljen spominjanom cenom zejtina: „Pa zar je to moguće, kumo! A gde to ima?“ Bak ponosno odgovara: „Pa nigde, ali je NEKAD takva cena bila!“

A neposredni povod je, kao i pre godinu dana, Apoel!

Nije kriza u Crvenoj zvezdi počela tim nesrećnim rezultatima sa Kipranima. Kako to obično biva, samo kapljica je dovoljna za prelivanje, ali i rušenje brane! Apoel je dokusurio već načet nasip i ekspresno su poplavljeni svi trofeje. Ostao je samo da viri malo onaj na vrhu piramide iz crveno-belog muzeja, popularni pehar s ušima.

Na površinu je ispilivalo sve što inače ispliva na površinu, kada je voda preko glave. Zasmrdelo je na sve strane. Finansijski problemi, sumnje na prevare i to svih i svakog; medjusobno optuživanje je dostizalo kulminaciju pred svake izbore za predsednika, ili  makar najavu da bi stari mogao da bude smenjen; pojavili su se lešinari, manji i veći, spremni da otmu svoj deo plena ako im se ukaže prilika. Jednom rečiju, haos!

Samo nekoliko obazrivih fudbalskih poslanika je opominjalo: ne smejte se tudjoj nesreći, zaigraće mečka i ispred vaše kuće! Govorili su da nije Zvezdin problem izolovan, da svi imaju iste, ili čak i veće u sopstvenom nepometenom dvorištu. Eh, ali srpska narav je čudo! Svima se više svidjalo da gledaju preko ograde, nego da spuste podignuti nos i pogledaju u kakvom su glibu do kolena.

Doduše, ruku na srce, godine i godine ustaljenog ustrojstva, gde se zna ko je vojnik, a ko general, u Partizanu su napravili privid. Naizgled je iznad stadiona JNA bio ružičasti oblačić, iz koga su samo sipali evri od inostranih transfera talentovanih klinaca, dobre vesti o povratku isluženih kajli u prve redove, osmesi za naslovne strane ustoličenih marioneta.

Rasprodaje igrača su oduvek, a kako stvari stoje i zauvek, jedini pouzdan izvor finansija za naše klubove. Mali se utrkuju koji će pre svog igrača prodati Zvezdi ili Partizanu, pa se posle preganjaju koliko deo pripada Partizanu, a koliko Mirku Vučureveću. Veliki, inače spali na dva slova, jure po evropskoj tržnici ne bi li za skupe pare prodali svoje, a vise po Brazilu i Africi, da kupe jeftino tudje!

U unovčanju junoša, ipak, prednjači Partizan. Godinam su se trsili da imaju dobru školu fudbala, poredili je sa Ajaksovom, Teleoptik isticali kao uzor svima na Balkanu. Ali, zaradjuju od dece koju su na vreme kupili. Naravno da imaju i promašaja, pa im tako Fejsa još uvek nikom nije zanimljiv, a i obrenovčanin Petrović baš i ne pokazuje očekivani kvalitet.

Zvezda je, u ovom slučaju, nevina! Školu imaju, ali decu olako puštaju! Ne računaju na njih! Preprodavci trljaju ruke, jer kada konačno stigne do glave nekog (novog) predsednika da nije vlasnik sopstvenog podmlatka, svaki izdvojeni dinar ili evro boli. A tek procenat od budućeg ugovora! Postao je poseban manir u tim menadžerskim vodama da se igrač rasparča! Jedna ruka – prvom klubu. Druga ruka – mami i tati. Glava menadžeru, obe noge Zvezdi ili Partizanu, a ono ostalo ispod žita, pa ko ućari!

Stadioni su nam rupe! Zvezdin doslovno, pošto ga tako zovu komšije, a Partizanov nikada i nije bio nešto blistav! Doduše, ako im nešto neko prigovori, uvek imaju odgovor: „Mi smo ovde igrali Ligu šampiona, znači dobar je!“ Istina je, ipak, da je neko dobro zatvorio oči, ili je neko dobro slagao da je uradio sve što je trebalo da uradi sa liste prigovora!

Situacija je nešto bolja na Marakani. Čak su i svlačionice prestale da prokišnjavaju, mada one nisu u nadležstvu fudbalskog kluba, već Sportskog društva koje je imalo i velelepnu donatorsku večeru za hitno popravljanje hale, održanu tu nedavno, 2006. godine! (http://www.politika.rs/rubrike/Sport/t16102.lt.html) Ali ko još o tme nešto pita, ili ko sme da pita! Doduše, iskreno, svlačionice je popravila Univerzijada.

To nešto bolje je daleko od idealnog, ali još uvek daleko i ispred svega ostalog vidjenog po superligaškim stadionima širom Beograda. I po negde u Srbiji, gde se igra.

A treneri, sudije, marketing u službi fudbala…

Ugojena, dobro održavana mečka se šepuri, posle Ljutice Bogdana, u Humskoj. Odavno je, u stvari, trebala prvo da ode na Terazije, ispred prostorija Saveza i da, ako treba, zaustavi i saobraćaj! Nego je tamo neko na vreme shvatio da treba da postavi zamke!

Pobedili su zato što je Karadžić predsednik Partizana ali i FS Srbije.

Pobedili su zato što je sudio neko za koga sam unapred znala da će im biti dvanaesti igrač.

Pobedili su zato što u fudbalu ne pobedjuju bolji, u ovoj državi, nego bezobrazniji i veći mafijaši.

Znam, sutra će brujati lojalni novinari o sjajnoj igri, superiornim crno-belima. Ja samo kažem, treba da ih je sramota. I zbog ove utakmice, i zbog svega što su decenijama unazad radili, i zbog svega što će raditi, bojim se, još godinama.

Tek, nek malo pričaju NJIHOVA dela. Ja ću posle da se nasladjujem! Nekako je to u ljudskoj prirodi valjda, da upre prstom i kaže: Jesam li rekla!!!
 
PS
A nešto sam i preskočila cele dve utakmice. Uhvatio me posao, hvala Bogu, pa moram da zagrejem stolicu da bih dobila svoj honorarčić!

Šala je nastala odmah pošto je postalo jasno da o novom skupom osvetljenju, koje je navodno trebalo da bude postavljeno kao deo ugovora o prodaji Mateje Kežmana, nema ni reči.